Црвена Звезда Београд / Red Star Belgrade / Crvena Zvezda

Switch to desktop

Луковић и Анђелковић - кумовска веза од рођења

Ове недеље пред вама је тандем који иза себе има преко 30 година пријатељства. Обојица рођени Краљевчани које, осим љубави према фудбалу и Црвеној звезди, везује и кумство. Александар Луковић препустио је место левог бека Душану Анђелковићу и сада са штоперске позиције куму чува леђа. У разговору за наш сајт присетили су се првих заједничких тренинга, како су од нападача обојица стигли до левог бека, ко теже подноси пораз на тренингу као и то какви су им планови када заврше играчку каријеру.

lune noj kumovi

 

- Познајемо се буквално од рођења, наши очеви су кумови и верујем да смо се први пут срели као јако мали, не сећамо се ни један ни други тог тренутка, али од када памтим прве догађаје он је увек био њихов део – отпочео је Луковић разговор.

- Просто ми је читавог живота нормално да је он уз мене, тако је било од најранијег детињства. Старији сам четири месеца од њега, обојица смо из малих места недалеко од Краљева и много тога, посебно у младости, смо прошли заједно – рекао је Анђелковић.

Обојица су прве фудбалске кораке направили у Краљеву.

- Кренуо сам са 8 година да тренирам у тада чувеној школи фудбала „Бубамара” у којој су поникли многи наши успешни фудбалери који су такође играли у Звезди. Луне ми се придружио шест месеци касније, али морам да признам да се од самог почетка издвајао својим талентом. Зато је први из те генерације прешао у Црвену звезду када је имао 14 година – рекао је Анђелковић.

- Тачно, ја сам се нешто касније прикључио школи фудбала, сећам се да ме је отац одвео први пут на терен Слоге из Краљева где смо тренирали. Био је то мањи, помоћни терен са шљаком. Иако не може да се упореди са стадионима на којима сам касније играо, свакако неке од најлепших и најдражих успомена носим баш из Краљева. Тај период ћу памтити зато што нисмо имали никаквих брига, нисмо се ни око чега секирали, било нам је важно само да се на тренинзима лепо забавимо. Наравно, уживамо и данас у фудбалу, али тај осећај безбрижности као на самом почетку неће никада моћи да се врати. Много лепих успомена ме вежу за школа фудбала „Бубамара” и жао ми је што она данас није на истом нивоу као што је тада била. Са друге стране, радује ме што сада у нашем родном граду постоји још доста школа фудбала, што није био случај када смо ми били мали. Сада деца имају много више простора да развију свој таленат и љубав према спорту и надам се да ће у будућности бити још Краљевчана који ће успешно бранити боје Црвене звезде – рекао је Звездин капитен.

У том периоду обојица су себе видели у офанзивнијим улогама.

- Није било стриктно одређених позиција у екипа када смо тек почели да тренирамо, али смо обојица играли у нападу. Кум је био лево крило, исто као што је у последњих неколико кола пред крај јесењег дела шампионата играо у Звезди – нашалио се Луковић.

- До омладинске селекције играо сам у нападу и у везном реду, а некако сам годинама мењао позицију за по један ред уназад. Када сам дебитовао за први тим Слоге био сам на позицији левог бека и од тада је не мењам – рекао је Анђелковић.

- Мој покушај да будем нападач трајао је знатно краће, са 13 година сам почео да играм левог бека. Ту сам остао док се кум није вратио у Звезду пре скоро две године, нисам више имао шансе. Шалу на страну, у Италији сам почео да играм штопера, пре неких осам година. Данас се јако лепо осећам када играм са кумом, близу смо на терену и имам осећај да увек један другом чувамо леђа. Иако смо дуго играли на истој позицији немамо шта један другог да саветујемо, много година се бавимо фудбалом и сами смо после сваке утакмице свесни како смо одиграли. Мада, умем некад да се нашалим са кумом кад му пређе лопта преко ноге – рекао је Звездин капитен.

Тандем кумова пви пут је заједно у истом клубу заиграо 2005. године када је Анђелковић прешао у Звезду.

- Наравно да и данас памтим Анђелков деби у црвено-белом дресу. Ја сам ту утакмицу посматрао са трибина зато што сам имао картоне и он је заузео моје место у екипи. Играли смо на Маракани против Борца из Чачка и Бошко Јанковић је постигао победоносни гол за нас – рекао је Звездин штопер.

- Питао сам га још два пута после те утакмице да добије картоне како би му преузео место у екипи, али није хтео – у шаљивом тону додао је Анђелковић и наставио - Много ми је значило што сам по преласку у тако велики клуб као што је Звезда имао неког на кога могу да се ослоним и неког ко ме је упутио у све. После само неколико дана осећао сам се као да сам много година у клубу, а знамо сви да је тада било много великих играча и озбиљних звезда у екипи. У односу на 2005. годину много тога се променило, али је у неку руку је и остало исто. Већина људи која је тада била у Звезди је још увек ту и то нас је много обрадовало када смо се вратили. Ипак, генерално се српски фудбал доста променио, сада је све много несигурније – рекао је леви бек.

Један против другог имали су прилике да играју у руској лиги.

- Три или четири пута смо играли један против другог и морам да признам да ту Луне води. Први пут смо играли у Санкт Петербургу када је Зенит победио Ростов 1:0, потом је било гостовање Краснодару где су победили 2:0. Сећам се и једне нерешене утакмице тако да је ту ипак кум однео победу. Били су то лепи мечеви, али највише памтим када смо после утакмице заједно из Краснодара отишли за Београд. Имали смо неколико дана слободно и лепо смо их провели јер иначе нисмо имали прилике у Русији много времена да се дружимо – рекао је Анђелковић.

И данас доста времена ван терена проводе заједно.

- Од детињства једино што се код кума променило је фризура, данас има по коју седу длаку, све остало је исто. И даље у њему имам правог пријатеља, као и тада, одличног саиграча на терену и некога ко је увек ту за мене када треба. Када си са неким стално заједно, када постане практично део твоје породице, ту особу прихваташ каква јесте јер ти већина ствари код ње одговара. Чак и када нисмо живели у истим земљама увек смо били на вези. Када је Луне играо у Италији заиста смо се стално чули, никада нам није понестало тема за разговор. Сада у Београду проводимо готово сваки дан заједно, упућени смо један на другог, што на припремама, што на утакмицама и тренинзима. Имамо прилику да надокнадимо ове претходне године. Често попијемо кафу или ручамо заједно после тренинга. Такође деца су нам сличног узраста, и они се доста друже па често и отпутујемо на одмор заједно – рекао је Звездин бек.

За све године познанства никада се нису посвађали.

- Од скоро је сам у соби у карантину, можда сам му досадио, пошто га нисам избацио, већ је сам отишао – кроз смех је рекао Анђелковић.

- Када смо ван Београда у карантину увек смо заједно у соби, једино када играмо као домаћини има свако своју собу. Не постоји ништа што ме нервира код њега, обојица смо доста флексибилни, имамо довољно искуства иза себе. Олакшавајућа околност је и то што одлично познајемо један другог, знамо какве навике ко има и зато и немамо проблема – рекао је Луковић.

- Рекао бих ја како ме нервира у карантину, али не смем, човек је капитен – нашалио се Анђелковић и наставио – Никада се за све ове године познанства нисмо посвађали, чак ни као клинци на фудбалу и мислим да заиста он не може да ме наљути.

Са истом жељом за победом приступају сваком тренингу.

- Обојица смо по природи смирени, не реагујемо импулсивно, али заједничка нам је огромна жеља за победом и на тренинзима и на утакмицама. Једини пут када дође до расправе између нас двојице је када смо у противничким екипама на тренингу па неко мора да изгуби. Обијаца баш не волимо да губимо. Не можемо да прећутимо да ли је био офсајд, да ли је заиста постојао фаул који је свиран, у тим ситуацијама се изнервирамо. Иако знам колико Лунету тешко пада пораз искористим сваку прилику да се нашалим када победим и да се радујем, само зато што знам да ће следећи пут он мени да уради исто – рекао је Звездин бек.

- Тешко је рећи, али мислим да ја теже подносим пораз. Такав сам по природи, не волим да губим ни када играм друштвене игре са децом, а не на терену. Буде ми стварно тешко ако не победим кума на тренингу, али расправа иде до свлачионице и када се све заврши и кренемо кућама заборвимо шта се десило – рекао је Луковић.

У фудбалу уживају и даље и не размишљају о тренутку када ће окачити копачке о клин.

- Подједнако уживам у фудбалу данас као и у тренуцима када сам почињао да га играм. Сматрам да ће, када не будем осећао исту страст и жељу приликом изласка на терен, то бити тренутак када ћу завршити играчку кријеру. Играти у Звезди је само по себи уживање, па још када на то додате победе и добре резултате, прослављање титула не можете да се не радујете сваком новом тренингу и утакмици – рекао је Анђелковић.

- Чини ми се да данас више уживам у фудбалу. Што сам старији опуштенији сам на терену, знам шта се од мене очекује и како да одговорим на све изазове. Не радујем се крају каријере и не размишљам о томе, још увек се нисам уморио од фудбала – рекао је Звездин капитен.

И када заврше играчку каријеру обојица би волели да остану у фудбалу.

- Као клинци нисмо ишли заједно у школу, али то ћемо сада да исправимо пошто ћемо обојица да упишемо тренерску школу. Седећемо заједно у клупи и преписиваћу од кума – нашалио се Луковић.

Обојица са нестрпљењем ишчекују тренутак када ће се поново заједно наћи на терену.

- Много ми је недостајао у последњих неколико кола Луне на терену, и да прославимо голове и победе и да ми буде подршка. Као што је недостајао целој екипи због сигурости коју улива у одбрани, тако је наравно и мени. Али све ће се то надокнадити већ од првог дана припрема – рекао је Анђелковић.

- За спортисту је најгоре када се повреди. Најлепше се осећаш када завршиш тренинг или утакмицу и када си задовољан собом, то је непроцењиво за нас. Зато и са нестрпљењем очекујем почетак припрема, да поново изађем на терен. Знам да је су сви једва чекали овај одмор, али искрено, ја бих желео да се што пре заврши и да се што пре нађем на терену са кумом. Нас двојица имамо исти поглед на фудбал, доста се ту разумемо и зато и волим да играмо заједно. Недостају ми шале на тренинзима, победе, сва та позитивна атмосфера – поручио је Луковић.

Највише цене то што један на другог увек могу да се ослоне.

- Лунетовим највећим квалитетом сматрам то што је умерен, што је остао исти и поред огромног успеха који је у каријери направио. Знамо сви колико је утакмица одиграо у Звезди, у репрезентацији, као и у иностранству. Срећан сам што је баш он мој кум и што данас имамо исти однос као и пре 20 година и што знам да ће тако и остати – рекао је Звездин бек.

- Анђелка апсоутно сви воле, нисам никада чуо да је неко о њему рекао нешто лоше. Нисам случајно баш њега изабрао за кума. Знам да у неким ситуацијама умем да будем јако тежак, а он је увек пун разумевања и то је нешто што изузетно ценим код њега. Зато се и слажемо тако добро све ове године – закључио је Звездин капитен.

RedStarBelgrade

Top Desktop version